Средњовековни период

Крајем 12. века, у доба Стефана Немање, територија око Ужица, Пожеге и Косјерића налазила се у саставу српске средњовековне државе. То сазнајемо на основу повеље манастира Студенице из 1196. године. Ужички крај био је подељен на четири жупе: Црну Гору, Моравицу, Лужницу и Рујно.

Жупа Црна Гора

Претпоставља се да је средњовековна жупа Црна Гора углавном заузимала подручје данашње општине Косјерић, иако јој границе нису тачно утврђене. Драгиша Лапчевић („Прилози из ужичког краја“) навео је да се састојала од крајева око слива и долине реке Скрапеж; све до Отња и Миљаковине. Имена жупана, односно властелина који су управљали овим простором нису позната. У каснијем периоду на основу постојања манастира Мркшине цркве, претпоставља се да је овим крајем управљао властелин Мркша, који је као ктитор подигао ту грађевину.

Назив: Црна Гора изводи се од четинарске шуме, која се у народу и у стручној литератури назива црногорицом. Слично томе, крај Букови, добио је назив по томе што је обрастао буковом гором. У овиру жупе Црна Гора налазе се и Црнокоса (једна коса планинског предела), Црни Врх, Црна Река, Црна Каменица, итд. Као отступање од ове опште појаве имамо Субјел, који је свој назив добио по томе што је обрастао б(ј)елом гором, па је био субјеласт. Назив овог простора, према томе, знатно је старији и почео је раније да се користи него назив за државу Црна Гора. Њен први помен је око половине 14. века, и то за мањи предео, не за целу област. Према томе, назив нема везе са досељавањем становника из поменуте државе на ове просторе.

Одлике

Овај простор у средњем веку био је погодан за развој воћарства и сточарства. Од воћа нарочито старе сорте јабука, крушака, трешања и сл., а од стоке најчувеније је маљенско говече. У лето стока се изгонила у планине (нарочито на Маљен) ради испаше и муже. Говеда су се товила и терала за Дубровник на продају. Тај посао одржао се све до 18. века. Извозни артикли жупе Црна Гора били су још и: ситна стока, сољено и суво месо, сир и кожа.

Поред узгоја стоке, овај крај у средњем веку био је познат и по обиљу дивљачи. Лов је за властелу, манастире, па и за самог владара представљао знатан извор прихода. На обилност лова, и на удео краљева у лову на простору ове жупе указују делови Маљена познати као „Стражара“, „Краљев сто“ и „Краљево брдо“.

У народном предању, по записима путописца Стојана Обрадовића, стоји да је у једној великој стени на Маљену изрезано место у коме се може удобно седети. То место је прозвано Краљев сто(л) зато што је Краљевић Марко наредио да се оно направи, јер је туда често са братом Андријом пролазио и задржавао се.

Оставите коментар