Период Турске окупације

Крајеви око Ужица, Пожеге и Косјерића освојени су од стране Турака 1463. године, у склопу покоравања Босне. Заведен је нов систем организације власти. Укинуте су жупе, а уведени санџаци, као највеће административне јединице. Они су у свом оквиру имали више кадилука (каза), а оне више нахија. Нахије су приближно одговарале територији коју су захватале средњевековне жупе.

 

Турски дефтери

Ради што ефикасније управе и наплаћивања дажбина од зависне раје, Турци су спроводили више пописа становништва и њихове имовине (дефтери). Дефтери су вршени по наредби султана и давали су увид у поседе, укупан приход који припада држави, а служили су и као вид контроле феудалаца – спахија. Било их је више, а од доступних, у преводу Aхмеда Aличића на српски језик имамо дефтере из: 1476, 1516, 1525, 1528, 1560 и 1572. године. Нису у потпуности комплетни, али располажу драгоценим подацима везаним за период од краја 15. до краја 16. века.

Косјерско подручје налазило се у склопу Смедеревског санџака (ливе), административне јединице којом је управљао санџак-бег. Смедеревски санџак био је издељен на више управно-судских јединица, кадилука (каза), а оне опет на више територијалних подручја, нахија. На челу каза налазиле су се кадије, а у нахијама мутеселими.

На почетку турске владавине Ужице са ужичком Црном Гором, Ваљево са Подгорином, као и подручје од Златибора до Трстеника и Копаоника, припадали су кадилуку Брвеник. Пре 1516. године он се цепа, и уместо њега формира се више кадилука (Рудник, Ужице, Пожега или Чачак). Од тада, овај крај припада кадилуку Ужице, који се делио на нахије: Ужице, Рујно и Ваљево. Косјерски крај стално је припадао Ужичкој нахији.

Дефтер из 1476. године

Према овом попису, косјерска села, као и нека села око Пожеге, Чачка, Краљева, била су под управом кнеза Малога, сина Николиног, или његових потчињених људи (примићура).

На том подручју било је влашких (сточарских) и ратарских села. Већина је припадала првој категорији. Споменута су села: Годљевци (Годљево), Мионица, Дубница, Сичо Рика (Сеча Река), Руда Буква, Расточица (Раскочица, највероватније је реч о Цикотама, пошто се иста налази на развођу Сечице и Ковачевића потока), Горње и Доње Кладерупе (највероватније је реч о селима Мрчићи, Стојићи и Брајковићи који се налазе уз ток Кладоробе), Билоперица (Белоперица), Годечево, Маковиште, Полошкова (Полошница), Скакавац (Скакавци), Субјел, Парамун, Тахор (Таор), Мушићи, Горњи и Доњи Дреновац (Дреновци), Горње, Средње и Доње Скрапиже или Скрапеш (највероватније је реч о селима Галовићи, Косјерић и Тубићи који се налазе уз ток Скрапежа).

За свако село наведени су примаћури (старешине), табија (мушкарци способни за рад и плаћање обавеза) и број домаћинстава. У неким селима у попису јавља се и теклић (курир).

Било је 456 домова, а број становника се процењује на око 2.000.

Остали дефтери

Пописом из 1516. године ово подручје није у целини обухваћено. Пописано је само стање Горње и Доње Дубнице.

На основу пописа из 1525. године примећује се нагло смањење пописаних домова на подручју косјерског краја. Пописано их је 338. Дошло је до расељавања становништва ради избегавања плаћања харача и због турских зулума. По први пут јављају се записи о понеком муслиману на овом простору (Горње Скрапиже и Маковиште).

У попису из 1528. године спомиње се постојање рудника гвожђа у селу Тахор (Таор). Повећава се број муслиманског становништва и њихово власништво над појединим баштинама, у односу на претходни попис.

Према попису из 1560. године пописано је свега 210 домаћинстава.

Попис из 1572. године наводи број домова од 313. Новине се огледају у томе што су уведене неке нове врсте пореза, попут онога на тапију на земљу, на теже преступе и др.

Први век турске владавине био је релативно подношљив за српску рају у односу на каснији период. Обавезе сељака према турској држави и спахијама биле су прецизно утврђене. Основна обавеза била је обрада земље и давање прописаних дажбина. Сељак је имао слободу у одлуци о сопственој производњи. Вишак је могао износити на тржиште. Имао је право слободног исповедања вере, право на језик и заштиту владара пред судом.

 

Аустријско-турски ратови у 17 и 18. веку и расељавање Срба

Крајем 16. века почело је раздобље ратова хришћанских држава, у првом реду Хабзбуршке монархије (Аустрије) против Османског царства. У више наврата српско становништво је стајало на аустријску страну па су се као фрајкори, хајдуци и ускоци борили против Турака.

Турски путописац Евлија Челебија посетио је у другој половини 17. века (прецизније 1664. године) ужички крај. Пут га је свакако, навео кроз косјерски крај где је било хајдучких чета који су нападале и пљачкале Турке. Он у својим „Путописима“ наводи: „На путу из Ваљева према Пожеги превалисмо горку висораван Кара-Даг (Црну Гору) и с муком спасисмо живот од њених хајдука. Ту смо посматрали тако огромно високо дрвеће као да се свако стабло издигло до високог свода а тако су дебела да би једва десет људи могло да обухвати поједино стабло“.

Стојан Обрадовић записао је легенду везану за деловање хајдука Петра Мркоњића, Ђуре и Луке харамбаше, на простору овог краја. У истој се наводи и постанак назива села Мушићи (по турском великашу Муши који је ту имао утврђење), планине Козомор (приликом акције спашавања саборца из Мушине тамнице, Петар је до пола живог јарца одрао на тој планини) и реке Кладоробе (Петар је реку проклео да бесни и ваља кладе након тога што му је пушка у њу упала).

Велики (Бечки) рат

У току овог рата 1683-1699. године ратне операције пренете су на простор Србије током 1688. године. Аустријска војска надирала је јужно од Саве и Дунава током септембра у три правца. Један од њих био је уперен од Шапца према Ужицу, тако да је становништво косјерског краја узело учешћа у ратним операцијама. У октобру уследио је турски противудар, који је донео велику пљачку и разарање ужичког краја. Пошто Аустријанци нису могли да задрже освојена подручја у западној Србији, у фебруару 1689. године започело је повлачење аустријске војске са око 6.000 Срба из ужичког краја и Поморавља. Они су насељени у опустеле крајеве Срема и Славоније.

Услед даљих пораза аустријске војске и повлачења са простора Македоније и Косова ка северу, и страха од турске одмазде, дошло је до прве Велике сеобе Срба, предвођених патријархом Арсенијем Чарнојевићем, што је довело до великог одлива становништва из ових крајева. Рат је завршен 1699. године склапањем Карловачког мира, а ужички крај је поново припао Смедеревском санџаку.

Аустријско-турски ратови у 18. веку

Рат 1716-1718. године донео је нове промене у границама. Одлукама Пожаревачког мира, простор северне Србије припао је Аустрији. У западном делу, граница је ишла периферијом пожешког краја, обалом реке Каменице према Повлену и Маљену, остављајући наш крај под турском влашћу.

У рату 1737-1739. године овај крај био је више обухваћен, пошто се налазио у пограничној зони. Добар део ратних операција био је везан за опсаду Ужица. Аустријска војска се након надирања велике турске војске из Босне повлачила ка северу, тако да је прошла кроз наш крај. Одлукама Београдског мира граница се поново вратила на линију до река Сава и
Дунав.

Овај крај је у врло малој мери био захваћен дејствима током неуспешног рата 1787-1790. године (Кочина крајина), због тога што је главни продор аустријске војске и српских фрајкора био долином Мораве.

 

Топоним Косјерић

У наведеним турским дефтерима нема помена места Косјерић. Тај назив дали су досељеници из места Косијера у Црној Гори, који су се досељавали у ове крајеве током 18. века. Родоначелник породице Косијер био је Антоније, који се са породицом населио у непосредној околини данашњег Косјерића. Доста касније његови потомци су сишли на простор око доњег слива потока Лимац и реке Скрапеж, где су подигли своје насеобине, од којих ће временом настати град.

Назив Косјерић, први пут се у писаним изворима спомиње у Синђелији сечоречког попа Луке од 14. августа 1768. године.

У поменутим турским пописима нема помена села по називима: Косјерић, Галовићи, Тубићи, Мрчићи, Стојићи, Ражана и Брајковићи. Ова села су највероватније садржана у називима река које кроз њих протичу (Горње, Средње и Доње Скрапиже – Галовићи, Косјерић и Тубићи; Горње и Доње Кладорупе – Ражана и Брајковићи; Горњи и Доњи Дреновац – данас је то једно село Дреновци, а Мрчићи и Стојићи су или у некадашњем Доњем Дреновцу или у Раскочици). Сва ова села наведена су у поменутој Синђелији и постоје и дан-данас. Није утврђено када је дошло до замене некадашњих назива тих села која садрже називе река на она која носе данас. Како су ови крајеви опустели након Велике сеобе Срба из 1690. године, Турци су вршили насељавање ових крајева становницима из Херцеговине, Старог Влаха и Црне Горе. Постоји могућност да су досељеници дали називе тим селима по крајевима из којих су дошли.

Оставите коментар