Период српских устанака

Положај Срба у Ужичкој нахији био је сличан као и у осталим деловима Смедеревског санџака. Касније, за њега постепено се све више користио назив Београдски пашалук. Срби су турским спахијама плаћали главницу и давали десетак, а држави главарину (харач). Поред тих пореза, имали су и читав низ других обавеза, у виду кулука и сл.

Тешки услови који су настали узурпирањем власти од стране дахија и завођењем њихове страховладе, довели су до избијања Првог српског устанка. Избио је 15. фебруара 1804. године, сходно одлукама збора у Орашцу, под командом вожда Ђорђа Петровића (Карађорђа).

 

Први српски устанак

Устаничке борбе 1804. године у мањој мери захватиле су Ужичку нахију. Такав развој ситуације био је због великог броја Турака и осталог муслиманског становништва у Ужицу, где их је било око 12.000. Поређења ради, Београд је тада имао око 20.000 муслимана. Ужице је било велики турски центар са јаком тврђавом и гарнизоном. Срби су чинили мањину, свега 3,3% укупног становништва. Ситуацију додатно је компликовала и близина Босне, одакле су Турци могли врло лако послати нове снаге за гушење устанка.

Ужичка нахија није била ослобођена 1804. године, што не значи да на овом простору није било отпора Турцима. У борбама код Чачка истакао се војвода Стеван Јаковљевић, родом из Субјела.

У првој половини следеће године простор који су контролисали Турци осетно се смањио. Услед ових устаничких успеха, Турци из Ужица и Сокола вршили су одмазду упадима у села, пљачкали становништво и одводили га у робље. У Ужицу и његовој околини побијено је доста Срба. Као одговор на то, устаници су узвратили нападом на Ужице, где је страдало доста Турака.

До борби је дошло и на простору Ражане и Косјерића између српске страже и јаничара. Том приликом Срби су успели да победе и ослободе робље које су Турци спроводили. На простору Сече Реке дошло је до паљења цркве брвнаре. То су урадили Турци из Ужица који су преко Јелове Горе сишли до Сече Реке. Потом су локалном становништву пљачкали домаћинства и отерали стоку у Ужице.

Учешће Алексе Поповића у устанку

На пролеће 1805. године, највећи део Соколске и Ужичке нахије, са околином Пожеге и Косјерића био је слободан од турске власти. Опсежни планови за ослобађање Ужица разрађени су на састанку у Ваљевској нахији. Јаков Ненадовић и Хаџи Мелентије Стевановић са устаницима кренули су из рачанског краја. Милан Обреновић са својим од Пожеге. Прота Матеја Ненадовић са својим устаницима и два топа прешао је преко Маљена, Ражане и Црнокосе. Путеви су били лоши и крај претежно шумовит. Ради лакшег и бржег пребацивања топова, војвода Милан Обреновић послао је као испомоћ проти Матеји Алексу Поповића са групом устаника из Косјерског краја. Он је родом из Субјела и познавао је добро терен на том простору.

Преговори који су вођени са Турцима ради предаје Ужица без борбе нису дали резултата. Предузета је одлучна војна акција и град је ослобођен у лето 1805. године. Према постигнутом договору Турци су остали у тврђави, а за сигурност Срба у вароши требали су да јемче ужички Турци и српски главари.

Исте године након ослобођења Ужица, за заслуге у борби одлуком устаничких вођа за војводу Ужичке нахије постављен је Алекса Поповић. Од стране Карађорђа и Врховног Совјета 1808. године постављен је за команданта Ужичке нахије. Добио је и налог да том простору организује стајаћу војску у јачини једне чете, која би била обучавана по правилима регуларне војске.

У зимском периоду 1806. године, покренута је офанзива српских устаника уперена на Вишеград и Нову Варош. У тој операцији учествовале су рудничка војска под командом Милана Обреновића и ужичка војска под командом Алексе Поповића. Упркос успесима по снажној мећави, услед пристизања помоћи турској војсци из Босне, устаничка војска била је принуђена на повлачење.

Током 1809. године ужичка војска, под командом Алексе Поповића, продрла је до Јавора и Сјенице. Учествовала је и у борбама на Златибору борећи се против војске Сулејман-паше Скопљака, који је настојао да спречи спајање Карађорђеве са војском црногорског владике Петра I.

Алекса Поповић, командант Ужичке нахије током 1811. године, био је унапређен у чин војводе Кнежине црногорске у Ужичкој нахији. Под његовом командом било је укупно 37 села.

Слом устанка

Током 1813. године Османско царство почело је опсежне припреме за напад на устаничку Србију са свих страна. Југозападној Србији највећа опасност претила је од турске војске из Босне. Напади су уследили: из Босне, преко  Лешнице и Лознице према Шапцу;  од Видина према Тимочкој крајини; од Ниша низ Мораву. На западном фронту дошло је до тешких борби на Дубљу, Равњу и Засавици. Након ових битака, турска војска заузела је Ужице и његово утврђење без борбе, које су пре њиховог доласка напустили Алекса Поповић и Јеврем Обреновић, пошто је сваки вид даљег отпора био узалудан. Турци су изашли као победници и то је био крај Првог српског устанка.

Са косјерског подручја на Равњу погинуо је барјактар ужичке војске Радован Марковић из Косјерића, који је након тешког рањавања у десну руку наставио борбу носећи барјак у левој. Поред њега, и пет ратника из Радановаца: Панто Маринковић са два брата и два синовца. Код цркве у Сечој Реци постоје подаци о неколико погинулих ратника са тог подручја у биткама на Равњу и Засавици: Милован Арсенијевић, Милован Симеуновић, Тривун Вујић, Коста Милинковић, Јеврем Васовић и Јован Батинић.

 

Други српски устанак

Након слома Првог српског устанка, уследила је страховлада Сулејман-паше Скопљака. Услед тешке ситуације у којој су се Срби нашли, кнезови су на зборовима разматрали поновно подизање народа на устанак.

Под окриљем тих догађаја, ужички Турци решили су да ликвидирају све истакнутије људе из краја. На превару су позвали војводу Алексу Поповића, кнеза Василија Радојичића (нахијски представник у Правитељствујушчем Совјету), кнеза Мијаила Радовића (рујански старешина), кнеза Радована Маслаћа (кардашки старешина) на преговоре у Ужице и затворили их. Војвода Алекса и кнез Василије покушали су бекство, спуштањем низ зидине, и задобили тешке повреде које су их онемогућиле да наставе даље. Следећег дана Турци су их убили и одсекли им главе. Кости Алексе Поповића касније су пренете и сахрањене у порти цркве у Субјелу.

Сличних дешавања било је и по осталим већим местима. Услед неподношљиве ситуације, средином 1814. године спонтано је избила буна у Пожешкој нахији коју је предводио Хаџи-Продан Глигоријевић. Због мале подршке, бројније турске војске и због тога што су неке старешине помагале Турцима у гушењу буне, завршила се неуспешно. Том приликом злочини над српским становништвом настављени су и доста их је одведено у ропство.

Кнез Милош Обреновић успео је да побегне Турцима из Београда у родну Добрињу, под изговором да сакупља новац за откуп српског робља. Због немогућности мирења са насталим стањем, донета је одлука о избијању Другог српског устанка 11. априла 1815. године. Одлука је донета на збору у Такову, а за предводника изабран је кнез Милош.

Успешни завршетак устанка

Након неколико успешних битака исте године, српска страна успела је да издејствује повластице у преговорима са Турцима.  Они су довели до мира и склопили су га кнез Милош и Марашли Али-паша.

У борбама које су се одвијале током устанка било је и ратника из косјерског краја, а нарочито су се истакли у биткама око Чачка, на Љубићу и на Љубањама код Ужица. Не постоје тачни подаци о томе колико их је тачно учествовало и погинуло. Једини податак о њима је списак преживелих ратника предвиђених за одликовање на прослави педесетогодишњице устанка у Београду.

Одликовање – Таковски крст лично је уручио кнез Михаило 1865. године следећим учесницима: Мијаилу Продановићу из Тубића, Димитрију Јевтићу из Сече Реке, Арсенију Михаиловићу, Миловану Стевановићу, Миловану Вукајловићу, Васи Радовановићу из Годечева, Петру Јевтићу из Дреноваца и Јанку Драгутиновићу из Годљева. Број учесника сигурно је био далеко већи, али мало их је било у животу након педесет година од устанка. Такође треба додати и да је распис срезовима за доставу података послат касно, затим да је већина народа била полуписмена и временске прилике лоше, што је додатно успорило и отежало попис.

 

Оставите коментар