Период кнежевине и краљевине Србије

Током периода 19. века настављена је изградња српске државе и изведене велике реформе на пољу изградње војске, полиције, судства, осталих државних органа, школства и територијалне организације. Поменути процес наставио се и у каснијем периоду, са већим прекидом у Првом светском рату.

 

Територијална организација и пописи становништва до Балканских ратова

Још од Карађорђевог доба, по одлукама скупштине из 1811. године, старешине постојећих нахија и нових административних јединица – кнежина биле су војводе. Под кнезом Милошем и његовим наследницима долази до коренитих промена у територијалној подели. По одлукама скупштине из 1815. године на чело нахија и кнежина постављани су кнезови. Тако је за кнеза Ужичке нахије постављен Јован Мићић, а за кнеза кнежине Црна Гора Јован Митровић Демир.

Доба Милоша Обреновића

На скупштини из 1815. године кнез Милош је наредио свим кнезовима да донесу спискове мушких становника који су ожењени и који плаћају порез. То је било прво грубо пребројавање становништва тог типа. Уследили су пописи из 1818, 1819, 1820, 1822, 1824. и даље на сваке две године, али су ти пописи били везани само за одређена питања.

Према попису из 1818. године кнежина Црна Гора имала је укупно 65 села. Посматрано са становишта данашње територије општине Косјерић, то би било 24 села са 604 домаћинстава.

Ширењем граница кнежевине Србије 1833. године, додавањем нових нахија, уводи се нова административна организација. Уведена су сердарства, нахије су постале окружја, а кнежине су постале капетаније. Окружје Ужичко-старовлашко имало је четири капетаније, међу којима се налазила и Црна Гора са 67 села, пошто су јој враћена нека села из ужичког и пожешког краја.

Од следеће, 1834. године, почиње вршење правих пописа становника. До тада су прикупљани само основни подаци који су били неопходни властима, углавном везани за плаћање обавеза. По попису из те године, на подручју капетаније Црне Горе које одговара данашњем косјерском простору било је 24 села смештених у пет општина: Сеча Река, Субјел, Радановци, Скакавци и Косјерић. Било је 761 домаћинство са бројем становника од 9.431. Том приликом није пописано ромско становништво (тада називано Циганима).

Нова административно-територијална подела уследила је 1835. године када се уместо сердарстава уводе четири војне области и уместо капетанија уводе срезови. Поред њих, губе се и кнежине и нахије. По први пут се јавља назив Срез црногорски. Првобитно седиште било је у Каленићима. У његовом саставу било је 64 села.

Године 1839. долази до формирања општина у срезовима. Срезу црногорском тада је припадало 28 општина са подручја Косјерића, Ужица и Пожеге. Сва данашња косјерска села, изузев Мушића, које је припадало општини Тометино Поље, налазила су се у оквиру косјерских општина. То су тада биле општине: Косјерић, Сеча Река, Полошница, Радановци, Дреновци, Мионица, Тубићи, Галовићи и Годљево.

До краја 19. века било је извршено још десетак пописа, неки су имали више, неки мање података, у зависности од потреба државе. Нешто поузданији попис извршен је 1846. године. Тада су први пут пописани и Цигани.

Доба Михаила Обреновића

У доба кнеза Михаила долази до нових подела и реорганизација подручја у Србији. Тако се 1860. године у Окружју ужичком образују два нова среза – Ужички и Пожешки. Долази и до смањења Среза црногорског, чије је седиште тада постала Ражана.

Следеће, 1861. године, долази до укидања Среза ужичког, а његова села су припојена Срезу црногорском и Срезу пожешком. Седиште Среза црногорског измештено је у Косјерић, али су канцеларије и даље остале у Ужицу.

Пописима из 1859 и 1862. године пописана су села која припадају срезовима. Срез црногорски имао је 38 села, 2.190 кућа и 2.668 пореских глава.

У попису из 1863. године први пут је пописана покретна и непокретна имовина.

Према попису из 1866. године Срез је имао 1.600 домаћинстава са 10.916 становника. Тада се може уочити већа раслојеност породица услед развоја земљорадње и повећања градског становништва.

У доба владавине кнеза Милоша и Михаила радило се на решавању муслиманског питања у Србији. По претходним договорима са Портом, муслиманско становништво исељено је из Пожеге 1830. године, а из Ужица 1862. године. Тврђаве Ужице и Соко су порушене, тако да су поред муслиманског становништва, и турске војне посаде напустиле Србију.

Доба Милана и Александра Обреновића

У периоду управе Намесништва, које је владало у име малолетног Милана Обреновића, седиште Среза црногорског коначно је премештено у Косјерић, када је и направљена зграда Среског начелства.

Према попису из 1876. године Срез црногорски имао је 126 села и 3.041 пореска обвезника. У његовом саставу тада су се још увек налазила села из околине Ужица, попут: Рибашевине, Трнаве, Губиног Дола, Крчагова, Татинаца, Дубоког и др.

Према попису из 1881. године Срез је имао једанаест општина, од чега седам са подручја данашње општине Косјерић, а четири са подручја данашње општине Ужице. То су биле: Косјерић, Субјел, Скакавци, Радановци, Сеча Река, Годечево, Маковиште, Севојно, Буар, Каран и Рибашевина.

Последњом политичко-територијалном организацијом у Ужичком округу, 1890. године, Срез црногорски добио је приближне границе које данас покрива општина Косјерић.

У периоду управе Намесништва, које је владало у име малолетног краља Александра Обреновића, Косјерић је проглашен за варошицу. Указ о проглашењу донет је 22. фебруара 1892. године и гласи:

„…У име његовог величанства Александра I Обреновића, по милости божијој и вољи народној краља Србије, ми краљеви намесници на предлог нашег министра унутрашњих дела, а на основу члана 6. Закона о местима у Србији, решили смо и решавамо, да се село Косјерић у Срезу црногорском, округу Ужичком, прогласи за варошицу по изјављеној жељи његових становника. Наш министар унутрашњих дела нека изврши овај указ“.

У Београду, 22. фебруара 1892. године
Намесници:
Ристић, Протић, Белимарковић

Према попису из 1900. године Срез црногорски имао је 15. 479 становника. Варошица Косјерић имала је 58 домаћинстава са свега 239 становника. Срез је имао седам општина: Косјерић, Маковиште, Годечево, Ражану, Радановце, Сечу Реку и Субјел. Захватао је површину од 338 km².

 

Српско-турски ратови 1876. и 1877. године

Ови ратови вођени су на два фронта – на југоисточном делу око Ниша, Пирота, Прокупља, Лесковца и Врања; и на југозападном делу данашње Србије око простора рашке области, или (Старе Србије). Борбе на југозападном фронту називају се и „Јаворски рат“, али се генерално, о њима мање писало него о борбама на југоисточном простору. То не значи да је њихов значај ништа мањи.

Организација војске

Српска војска у овом периоду још увек је имала чисто милицијски карактер, другим речима, била је народна војска, издељена у три класе.

У рату 1876. године из шест срезова ужичког краја било је мобилисано 14.296 ратника. Од тог броја вратило се 12.403 здравих, 1.105 рањених, погинуло је 496, а нестало их је 105. Највећим делом били су распоређени у Прву и Другу ужичку бригаду на Јаворском фронту, док су борци 3. класе народне војске били на положајима Дринског фронта (од Бајине Баште до Вишеграда).

Са простора косјерског краја, по неким проценама, било је око 2.000 ратника. Била су и два батаљона која су у називу носила обележје овог краја – „Црногорски батаљон“ и „Комбиновани црногорски батаљон“. Од официра који су били из истог краја и командовали ратним јединицама наводе се:

У Ужичкој бригади 2. класе, Црногорском батаљону, један од заповедника био је Јован Ристић (Рстић) из села Косјерић. Четовођа 3. чете био је Манојло Марић из Субјела. Четовођа 4. чете Михаило Илијић из Сече Реке. Ађутант у батаљону био је Мита Обрадовић из Субјела.

У Ужичком пуку 2. класе ађутант 5. дивизиона био је Радисав Петровић из Косјерића. Четовођа 2. чете био је Ристо Гавриловић из Скакаваца, а четовођа 3. чете Симо Јовановић из Маковишта.

У 2. Рудничкој бригади, Моравском батаљону, потпоручник био је Милосав Јекић из Шеврљуга. У Расинском батаљону потпоручник био је Петар Давидовић из Годечева.

У Ражани налазила се једна интендантска станица за снадбевање војске на фронту храном и другим материјалом. Начелник станице био је свештеник Милош Поповић, а помоћници трговац Радисав Максимовић и свештеник Симо Ђурић.

Борбе

Преломна битка одиграла се на Калипољу 24. јуна 1876. године. У бици су учестовале јединице Прве ужичке бригаде. Завршила се поразом српске војске, упркос пожртвованој борби. Након тога, дошло је до прегруписања српске војске, на овај фронт из Кремана пребачена је Друга ужичка бригада. После тешких борби на Доловима и Болетину, српске јединице биле су принуђене на одступање са Јавора.

Након смене заповедника Јаворског фронта, генерала Франтишека Заха, ради одласка на лечење, и довођења пуковника Илије Чолака Антића на његово место, српска војска остварила је победу у бици на Чемерници. Међутим, ова успела акција ужичких бригада није имала подршку осталих јединица, па је Јавор и даље остао под контролом Турака.

За време ових борби на Дринском фронту, према Бајиној Башти, било је релативно мирно. У склопу јединица 3. позива народне војске налазиле су се 2.  и 3. чета 2. класе Црногорског батаљона.

Завршетак ратова

На интервенцију великих сила, почели су преговори турске и српске стране на основама успостављања предратног стања, па је 21. октобра 1876. године закључено примирје на Јавору. Ратни сукоб наставио се следеће године уз укључење Русије, што ће касније довести до успеха у рату и преговора у Сан Стефану, чије ће одлуке касније бити ревидиране у Берлину. Том приликом Србија званично је добила независност и мање територијално проширење у југоисточном делу.

Од официра са косјерског подручја, који су се истакли у овом рату, и били предвиђени за унапређења треба поменути Ивка Радовића из Годљева, који је током ових српско-турских ратова стекао чин потпоручника, касније и чин капетана 2. класе; и Милисава Јакшића из Тубића, који је током истих ратова стекао чин потпоручника и био одликован Таковским крстом 5. степена и Споменицом.

 

Краљ Милан Обреновић у посети косјерском крају

Након релативно успешног рата против Османског царства и проглашења за краља, Милан Обреновић предузео је путовање по држави. На путу из Ваљевског у Ужички округ организован му је дочек у Ражани и Брајковићима. Владајућа странка тада је била двору наклоњена Српска напредна странка, а њихова главна опозиција и противници Народна радикална странка. На удару су у то време били неки учитељи из овог краја које је владајући режим сматрао за противнике. Да би доказао посвећеност и лојалност режиму, на њих се нарочито окомио тадашњи окружни начелник Милан Браловић, родом са Златибора.

Краља су у Ражани дочекали угледни људи из тог краја. Пријем и дочек били су свечани, али услед превише сиротиње и опорог тона у знаку народних невоља, надвладани су свечани чиновници, као и краљева свита. Краљ се спустио на ниво обичног народа и почео да им пребацује и да их критикује због избора посланика из редова учитеља и свештеника. То је изазвало отпор у народу. Овај сусрет у Ражани није био по укусу владара, све је испало као отворена срамота окружног начелника и њему потчињених органа.

Други народни скуп био је у Брајковићима. За време поздравног говора упућен је приговор званичној политици, па је краљево стрпљење дошло крају. Прекинуо је говор и почео обасипање прекорима због бирања радикала у Скупштину и при томе се окомио на народног посланика из овог краја, проту Новака Милошевића. Краљева даља посета ужичком крају била је прекинута и одложена.

Последице

Растанак са владарем је од незадовољства прешао у сукоб са среским и окружним начелником. Сретен Лекић, начелник Среза црногорског, окомио се на учитеље Јована Туцовића и Василија Љубичића. Били су оптужени за подривање народа против владара за незгодна питања и за наговарање сељака да на дочек дођу у што беднијој и дроњавијој одећи како би тај скуп претворили у политичку демонстрацију. Прикупљени су лажни докази, за оптужнице полиција се постарала преко доушника. Наводни „докази“ достављени су на даљи поступак Окружном начелству, одакле су прослеђени министру просвете Стојану Новаковићу.

У својим жалбама учитељ Љубичић навео је да је начелник Лечић код себе држао лажне сведоке, Јована Лазића, који је две године избегавао војну обавезу, и Млађена Токановића из Дубнице, који је под присмотром четири месеца због крађе. Навео је неколико угледних сведока: прота Новак Милошевић, народни посланик, Јевто Милошевић, председник сечоречког суда, Сретен Томић, свештеник, Михајило Радовић, учитељ и др. Жалба је отишла министру, који је вратио Окружном начелству на проверу и тако се затајила.

Министар просвете Јована Туцовића упутио је за привременог учитеља у Бачевце на Дрини, а Василија Љубичића преместио је у сиромашно село Доброселицу за учитеља. Таквих премештаја из политичких разлога било је доста више, и у околним местима.

 

Српско-бугарски рат 1885. године

Рат је избио одлуком краља Милана да се нападне Бугарска због националног уједињења (кнежевина Бугарска и Источна Румелија) због ремећења односа равнотеже на Балкану и угрожавања целовитости и националних интереса Србије. Владар је имао лоше односе са Бугарском зато што је она пружила уточиште вођама и присталицама радикала након гушења Тимочке буне 1883. године. Српски народ био је против овог рата и због тога одзив за мобилизацију вршен је нерадо. У то време српска војска није била спремна ни по обучености, ни по наоруњању и опреми да успешно заврши овај рат.

Милицијски карактер српске војске почиње да се мења тек 1883. године, када је Србија увела стајаћу војску. Уведена је општа војна обавеза за све грађане од 20 до 50 година. Грађани од 20 до 30 година чинили су 1. позив (активна војска), од 30 до 37 година 2. позив, и од 37 до 50 година 3. позив. Служба у сталном кадру трајала је две године. Даља реорганизација војске прекинута је избијањем српско-бугарског рата.

Преломни догађаји и крај рата

Кључна битка одиграла се на Сливници 17-19. новембра 1885. године. Боље наоружана и уз то боље мотивисана бугарска војска, однела је победу. Убрзо након те битке, Бугарска је пребацила рат на територију Србије, што је довело до пада Пирота и повлачења српске војске све до Ниша.

Мир је закључен на интервенцију Аустро-угарске и Русије у Букурешту на основима успостављања стања пре избијања сукоба.

У рату је учествовало између 1.000 и 1.200 ратника са простора Среза црногорског. Углавном су били смештени у 4. пуку „Стеван Немања“ у саставу Дринске дивизије. Како укупан број погинулих војника српске војске није прелазио 750, а рањених 4.600, сматра се да су жртве у косјерском крају биле изразито ниске. Рањен је 61 ратник са нашег простора.

 

Развој институција на простору Среза црногорског

Прву зграду у Косјерићу подигао је 1854. године трговац Антоније Радојевић, потомак Антонија Косијера. Позната је као Хан за прихватање путника и трговаца који су из Ужица или Босне ишли према Шумадији и Београду и обратно. Првобитно је била саграђена од дрвета, а касније је преуређена.

Зграда Среског начелства Среза црногорског подигнута је 1873. године. На расписаној лицитацији посао градње добио је предузимач Лука Милетић. Материјал и грађа обезбедила се путем кулука. По завршетку градње у њу су пресељене канцеларије среза.

Прва пошта на подручју среза отворена је у Ражани 1852. године. Прихватала је поштанске пошиљке које су фијакером стизале из Ужица и предавала их ваљевским поштарима, који су је ту преузимали и обратно. Први управитељ ове поште био је Панта Јовановић.

Тодор Јанковић био је први лекар који је дошао у Косјерић 1899. године. Задржао се до 1904. године. Заменио га је Драгољуб Милошевић до 1911. године, а њега Јосип Фишел до 1914. године.

Школе

Прва основна школа на подручју среза отворена је у селу Субјел 1845. године. Њен први управитељ био је богослов и по потреби учитељ Милован Обрадовић, који је смењен због лоших квалификација и на његово место дошао је учитељ Стефан Микавица.

Следећа школа која је отворена била је школа у Сечој Реци 1852. године. Њен први учитељ био је Јеремија Стојанић. Имала је прекид у раду 1875/76. године.

У Косјерићу школа почиње да ради 1869. године. Први учитељ био је Новак Лекић.

У Радановцима школа је основана 1869. године у приватној кући. Тек 1901. подигнута је школска зграда која је почела да се користи од следеће године. Имала је прекид од 1878. до 1899. године. Први учитељ био је Страхиња Стевановић.

У Скакавцима школа је почела са радом 1880. године у приватној кући. Њен први учитељ био је Илија Милошевић.

На основу статистичког пописа из 1866. године, где је наведен број писмених 225 од укупног броја становника 10.916, може се констатовати да су резултати били задовољавајући, пошто су тада на простору среза једино радиле школе у Субјелу и Сечој Реци.

Школа у Ражани отворена је 1906. године. Први учитељ био је Павле Гајић.

У Годљеву школа је почела са радом 1910. године. Први учитељ био је Михаило Тодоровић.

Школа у Маковишту отворена је 1914. године. Њен први учитељ био је Драгомир Хаџић.

 

Становништво и привреда у 19. веку

Током 19. века становништво ужичке Црне Горе било је углавном сточарско, што је настављање традиције претходног периода. Бављење земљорадњом, у првом реду воћарством, почело је нешто касније, тек у последњим деценијама 19. века, са повећањем броја становника, природним прираштајем и досељавањем. Богатство у шумама пружало је доста услова за лов на дивљач, а квалитетни пашњаци за развој сточарства. Природна богатства у камену, води и рудама становништво није искоришћавало.

По питању својине над непокретном имовином, приватна својина била је својина појединаца у селу и на планини. Састојала се од велике окућнице, ливада, орања, забрана и делова планине. Све остало било је општа својина. Пре почетка обраде земље и гајења воћа није постојала потреба и тежња да се шири окућница и крчи шума. Када је прираштај становника повећао села, облици својине нису се дуго мењали.

Новодосељене породице ретко су улазиле у насеља старих, већ су подизала нова насеља на периферији. Породице од јачег угледа заузимале су повољнија места. Сеоска својина обично су биле голе стране по ридовима и стрме стране појединих потока, такође постојале су заједнице које су имали сви делови села, обично у брдима изнад кућа, где се земља није делила и служила је за пошумљавање или испашу. Заједничка својина појединих породица била је и у млиновима, ваљарицама, каменим и стрменим испустима који се не могу обрађивати нити употребити за гајење култура. Најчешће је на таквој земљи напасана стока.

Шуме и пашњаци

У турско доба и након ослобођења није полагано посебно право на шуме. Закоси, испаше и жировница били су својина села. Са повећањем броја становника почело је веће крчење шума и њихов обим се знатно смањивао па је претила опасност да ће се брзо исећи и да ће настати голети. Шуме су сечене неплански, често и без потребе. Да би се томе стало на пут, кнез Милош је 1837. године постављао шумаре за поједина подручја. Први шумар на овом подручју био је Јован Гавриловић из Цикота. У 1857. години донета је шумска уредба о правилима сечења шуме. Шумари су били дужни да се старају о њеном спровођењу.

У периоду пре устанака, велике пашњаке и сувати држали су углавном Турци или домаћи муслимани. Понекад су имали Србе за ортаке или чуваре стада. Били су утицајни у трговини стоком, која се извозила за Босну и Далмацију. Један од познатијих велепоседника у доба кнеза Милоша био је Дели-ага Серчесма, родом из Сребренице, власник скоро целих Дивчибара. Сувати по Повлену и Мравињцима држали су три муслиманске породице из Ужица: Кнежевићи, Шеховићи и Витезовићи. Да би сувати биле обезбеђене, те породице имале су неколико сеоских породица сарадника у раду са стоком. Ђукићи из Горње Добриње били су сарадници Дели-аге Серчесме, Кандићи из Мушића били су сарадници Делијића у Љутицама, Граховићи из Таора били су сарадници Шеховића на Повлену, Ђипори из Радановаца сарадници Витезовића у Мравињцима. У раду са муслиманима српске породице стицале су драгоцено трговачко искуство.

Сточарство

Све до друге половине 19. века становништво се највише бавило сточарством. По попису из 1821. године на око 750 домаћинстава укупан број грла стоке на простору косјерског краја био је 18.694.  У просеку на једно домаћинство долазило је око 25 грла стоке, углавном оваца.

Гајење ситне стоке било је најзаступљеније, што је омогућавало лаку покретљивост становништва. Већина домаћинстава обезбеђивала је своје потребе у месу и млечним производима, а имала је и вишкове за тржиште. Свака кућа давала је својим задругарима да гаје овце. Овце су лети и у јесен биле по брдима и планинама, зими код куће или у близини, а с пролећа су спуштане у долину Колубаре и Тамнаве. Кад наступе топлији дани, враћају се кућама на стара брда и планине кад се раскосе. Закоси на планинама и по ливадама су кошени и одлагани за зимску исхрану. На јесен сточар је старешини дотерао слабију стоку, која се после терала на продају у Ваљево, Ужице или Чачак. Око Аранђеловдана, одваја се још мањи део стоке, која није за даље држање, спушта се кући и коље се за пастрму. Суво месо се продавало и куповала храна за зиму.

Поред оваца, гајиле су се и козе, свиње, говеда и нешто мало коња. Козе су држали одвојено и око куће, никад у великом броју. Нису их држали нити музли заједно са овцама. На јесен су одређен број продавали на вашарима, или клали за пастрму. Свиња је било мало, чисто за подмиривање домаћих потреба. Говеда су такође, слабо гајена. У том периоду најимућнија кућа имала је по једну или две полимске краве, са два или три ситнија телета. После 1820. године кнез Милош наредио је капетану пожешком, Павлу Штули, да стоку на Дивчибарама да маљенским и добрињским селима. Стара раса стоке посебно се губила, истискивала је симеталска раса, прилагођена нашим приликама. Гајењем крупније стоке за теглење напредовала је земљорадња и развија се рабаџијање. Коње су искључиво имале само имућније куће.

По пописима из 1895. и 1900. године примећује се повећање броја стоке, изузев коза где је дошло до смањења.

Земљорадња

Земљорадња у првој половини 19. века била је на врло ниском нивоу. На основу пописа спахијског десетка из 1834. године може се израчунати укупна производња житарица у косјерском крају. Производило се око 130.000 килограма пшенице и око 12.340 врећа кукуруза. Приходи осталих усева, у првом реду јечма и овса, били су знатно мањи. У другој половини 19. века земљорадња се почела развијати знатно брже, а већ крајем истог века, 1889. године, сељаци овог краја учествовали су са својим производима на Светској пољопривредној изложби у Паризу. Излагали су пшеницу (озима и јара), кукуруз, овас, хељду, проју, пасуљ, суве шљиве и др.

Почетком 20. века земљорадњи се придавала много већа пажња. Највеће површине 1900. године биле су засејане кукурузом (приноси од око 933.000 килограма), пшеницом (приноси од око 1.125.000 килограма), овсом, у мањој мери конопљом и кромпиром. Приноси су и даље били скромни, тако да наведене количине нису биле довољне за прехрану становништва, па се морало набављати са стране путем куповине, или одласком у аргатлук уз накнаду за жито.

Воће се врло мало гајило у ранијем периоду. Тек 1882. године долази до нагле експанзије у гајењу по целој области. Исте године на ваљевским пијацама шљиве су добиле високу цену па су се трговци и виђенији људи из околине Косјерића организовали у гајењу воћа и подизању вештачких сушница. Поред шљива, које су се највише гајиле, било је и јабука и крушака.

Остала занимања

Поред сточарства, земљорадње било је и других облика привреде: занатство, трговина, аргатлук, рабаџијање и др.

Аргатлук је иста појава као и печалба у источним и гурбетлук у јужним деловима земље. На њега су одлазили обично сељаци надничари али и мајстори. У пролећном или летњем периоду мања група људи ишла је до Ваљева са стварима и алатом где су налазили посао код газда. У склапању посла учествовао је вођа аргата, малбаша, који је обично био отреситији сељак који посредује. Где нађу посао, аргати су боравили и добијали храну. Наднице су им обично биле мале. Када заврше послове, или обично пред зиму, аргати се враћају својим кућама са стварима које су купили у Ваљеву.

По свим селима била је бар по једна породица која се бавила трговином. Трговина звана „ћаркање“ преносила се са оца на сина. Прва трговина била је у прикупљању сировина: лоја, вуне, коже, пастрме, млечних производа, катрана, луча, брезове коре. Потом се те сировине допремају и продају у Ваљеву, где се куповало: со, ужад, гвожђе и коњи. Ови производи продавали су се сељацима или терали даље на продају у Ужице и остале варошице.

У овим крајевима био је јако развијен кириџилук. Својим караванима превозили су робу и продавали је у различитим крајевима, ишли су до приморја, Новог Пазара, Скопља, па чак и до Солуна. Полако је почео да се губи са појавом већих путева по којима су рабаџије са воловским запрегама одвлачили робу и довозили другу. Из ових крајева извожена је ракија, сува шљива, огревно дрво, млечни производи и др.

Од заната по селима били су распрострањени каменорезачки, стругарски, качарски, зидарски, тесарски и ковачки.

Становништво и привреда почетком 20. века

Почетком 20. века ситуација у Срезу црногорском није се осетно променила. Становништво се углавном и даље бавило пољопривредом, изузев у варошици где се развијају занатство и трговина. Од 58 домаћинстава у варошици, 15 се бавило занатством, 19 трговином, 6 угоститељством, 4 земљорадњом и 14 осталим делатностима. Уз бављење основним делатностима, већина породица бавила се и повртарством као споредном.

Индустрија није постојала, али су на овом простору били присутни капиталистички односи, експлоатација и зеленаштво. Закон о радњама поштовао се само спорадично. Честа појава било је да радње раде свим данима и празницима неограничено дуго, и отварају и затварају без икаквог реда. Радничка класа била је малобројна и без неког већег утицаја на борбу за права. Сељаштво, власници мањих трговинских и занатских радњи често су се задуживали код зеленаша уз високе камате што је доводило до њиховог пропадања.

У циљу заштите од експлоатације и зеленаштва сељаци су се удруживали у задруге, а занатлије у еснафе. Прва земљорадничка набавно-продајна задруга основана је у Сечој Реци 1912. године. Између два светска рата у Субјелу, Радановцима, Годечеву и Косјерићу, а остале су основане и у другим селима после Другог светског рата. Тежња за оснивањем еснафа ради привилегија и избегавања уцена других већих еснафа из суседних места датира још са краја 19. века. Међутим захтев је остао без успеха, све до 1919. године.

 

Оставите коментар