Порекло становништва – „Струне времена“

Миграциони таласи

Љубомир Павловић, у свом делу из 1925. године, наводи да је простор ужичке Црне Горе сиромашан у старим породицама, и да једино Сандићи из Радановаца потпадају под ту категорију.

До осамдесетих година 19. века карактер области био је сточарски и печалбарски, па је било честих миграција и већих сеоба. Преласком на земљорадњу, уочава се застој у миграционим кретањима и појава трајнијег везивања породица за крај. Висока села су старија, јер су их основали старији досељеници.

Старе породице из периода 17. и 18. века мигрирале су на север, у правцу Саве и Дунава, најчешће на простор Срема и Славоније. Поједине традиције наводе породице које имају сроднике у прекосавским селима, а постоје и записи у бечким ратним архивима. Старе породице при исељавању углавном нису остављале никога за собом. У ретким случајима, мањи остаци породица временом су замирали, стапајући се са јачим досељеним, или су се и саме временом селиле.

Досељавање новог становништва

Прва досељавања била су из сточарских крајева. Досељеници су долазили са караванима и великим пртљазима, са пуно народа и стоке. У удаљенијим селима биле су по две-три породице из 17. века или прве половине 18. века. У Косјерићу из тог доба биле су породице: Радојевићи, који су заузели Градину, Кик и Дрмановину; Угринићи, Дивчевићи, Петронијевићи, који су заузели Палеж и Баре. У Маковишту: Милосављевићи, на северном ободу Равних Маковишта, на јужном Вукајловићи и Дројићи, на источном ободну Делијићи. Млађе породице ишле су у крајеве или се увлачиле међу старије, попуњавајући празнине у селу. Све породице из Црне Горе, граничних и других херцеговачких области, од Пријепоља, Пљеваља, понеке и од Осата и Старог Влаха, биле су ранији досељеници из тог периода. Био их је мали број, али ипак преко трећине становника прве половине двадесетог века водило је порекло из тих породица.

Највећи број досељених породица је из 18. века, па све до 1827. год. Већим делом су нагло долазиле са простора Старог Влаха и околне пограничне зоне Србије до 1912. год. На тој линији нарочито Нова Варош, Прибој, Сјеница и околна села била су почетна тачка миграције на простор Србије. Досељених породица овог доба са поменутог простора има преко 45 процената. Тим процесом извршена су главна насељавања. Голубовићи и Ћирковићи у Рибашевини, Радојевићи на Дрмановини у Сечој Реци, Николићи на Граници у Засељу, и многи други.

Najstarije doseljene porodice u kosjerskom kraju
Најстарије досељене породице у косјерском крају

Разлози сеоба

Расељавања породица била су условљена материјалном природом. Сиромашни одрасли мушкарци били су на великој цени, и пазило се да се не губе из области. Честа појава било је усиновљавање оваквих младића, услед чега губе своја презимена и крсно име. У овој области важило је правило да крсна слава не припада домаћину него дому и баштини. Баштина је морала имати своју крсну славу, која се није мењала, без обзира на власника. Чест случај је и одлазак појединаца удовицама са децом, или без, у кућу, уз задржавање презимена и напуштања старе крсне славе, мада било је и ситуација да се задржи стара слава а напусти презиме. Углавном су разлози таквих премештања услед мушког подмлатка који је ишао на страну ради заната, трговине, службе или болести. Породице су често имале велики број исељеника, тако да су често биле многобројније изван села него у селу.

Поред сеоба катунског типа, ради заузимања места за напасања стада, становништво се досељавало и ради развоја занатства и земљорадње. Осаћани су долазили као зидари и зидарски радници. Насељавали су се по најбогатијим сеоским крајевима и често се прихватали земљорадње. Виђеније тубићке осаћанске породице у Маковишту били су су Васиљевићи, у Горњој Гори Радојевићи, у Горњој Добрињи Стевановићи, у Косјерићу Лисичићи. Нижег реда били су Милијашевићи и Миликачићи у Брајковићима, Достанићи у Гугљу, Ђорђевићи у Расној.

Многе породице у 17, 18. и 19. веку учествовале су у устанцима и хајдучији, па су се и због тога селиле. Старе хајдучке породице биле су  Милошевићи из Маковишта, и њихова суседна братства Милосављевићи и Делијићи; затим Милићи – Шијаци из Сече Реке, Јосиповићи из Шеврљуга и Дројићи из Маковишта.

Доста породица којима су преци били свештеници, или пак блиски сродници, доселило се у ове крајеве. Џувере у Косјерић и Тучково довео је сродник, калуђер манастира Благовештења. Утицајна и позната креманска свештеничка породица Захарића из 18. века, пореклом из Никшићке Жупе, имала је  у свим обласним црквама сродне свештенике. На косјерском подручју, при црквама у Сечој Реци Мраковиће из Цикота и Поповиће из Годљева, у Субјелу Поповиће и Матијевиће из Скакаваца у Добрињу.